Kad su me zbog Covida preselili iz sobe 112 i odvojili od cimerice bilo mi je jako teško. Argumentirano i grubo sam se raspravljala s doktoricom i sestrama. Tražila sam neka dođe i epidemiolog, ravnatelj i ministar. Jer meni se činilo nelogično… Nitko nije došao, samo sam se morala smiriti.
Čula sam ovih dana da nam je potreban onaj drugi da spoznamo kakvi smo mi. Bez tog drugog ne bi mogli jasno sebe vidjeti.
Ranije bih dugo ostajala u uvredama, odbacivanju ili poniženjima. Danas želim što prije vani. Kad se jednom doživi sloboda od uvrede, od ljudi, tada se samo tome teži. Iako psiha vuče da se ostanem valjati u tom blatu, ono iskustvo slobode kao motiv zove “izađi”.
Zagledanost u uvredu ne dopušta izlaz. Događa se to najprije samo kao želja, pa kao jedan napor, na kraju sloboda.
Proces je to. Mehanizam koji funkcionira.
Razlikuje se govor, pogled i čitav stav čovjeka koji je ostao zarobljen uvredom. Nema jasnoću u govoru, nema čistoću u pogledu.
Muči se i to se vidi.
Ovo preseljenje je meni bila uvreda, poniženje i označavalo je duže dane u bolnici jer mi nije bilo zanimljivo kao u 112. Njima je značilo samo odrađivanje posla. Ništa osobno.
Danima sam se svađala u glavi i naglas. Ništa se nije dogodilo. Bivalo mi je sve teže. Jedini način je bio stati, zaustaviti se, prihvatiti i opraštati. Onda je u toj slobodi moj pogled čist, moje srce mirno.
A dani? Da, dugi su bili ti dani. Dugo izdržavanje koje me naučilo smanjivati se.
Još samo da naučim kako i ostati malena.
Kako biti vjeran kad je teško? Kako nositi svoj križ i zaroniti dublje? Na ova i mnoga druga pitanja će nam dati odgovor iz prve ruke Lucija Vuksan Ćusa. Koja je jedna kreativna i talentirana osoba, ujedno žena i majka, poduzetnica te članica zajednice Molitva i Riječ u četvrtoj točci formacije. Luciji se život promijenio preko noći, što se dogodilo i kako je sada moći ćete saznati i pratiti svakoga petka na našem portalu.
